Počeci blistave muzičke karijere Mirka Šouca sežu do poznih tridesetih godina prošlog veka, kada je „razvlačio nekakvu dijatonsku harmoniku“ na Zemunskoj pijaci, dok su šegrti pružali kačkete i od okupljenog naroda ubirali bakšiš - kad bi se uverili da Mirkov otac nije u blizini. Mirko, koji je sa radija i očevih ploča „skidao“ i na harmonici perfektno svirao svaku pesmu koju bi čuo - a prvu „Golubice bela“, od tog se oca nadobijao batina kada je ovaj čuo za sinovljevo muziciranje po Zemunu. Uprkos batinama, muzički geni bili su neumoljivi. Za tatu, uglednog krojača i vrlo obrazovanog čoveka koji je i sam sjajno svirao klavir, možda je i bila neviđena sramota da mu sin bude muzikant, no majka je bila popustljivija. Sva sreća da se baš ona zatekla u radnji kada je student i harmonikaš Saša Teodorović, čuo Mirka kako svira, uhvatio ga za ruku i njegovu mamu obavestio „da to dete mora da uči muziku“.

Mirko je u petoj godini života već imao „kompletan repertoar“ i uveliko znao „ne novokomponovane, već prave narodne pesme“, i šlagere i balade. Prvi profesionalni nastup, praćen prvim honorarom koji nije otišao u ruke šegrta već u njegove, imao je na gala priredbi u školi Kralja Petra. „Vreme“ je objavilo tekst o „malom Mirku, sinu Viktora Šouca, krojača iz Zemuna, virtuozu nad virtuozima, vunderkindu“, uskoro je zasvirao i na Kolarcu, na balovima u Zemunu, Beogradu, Novom Sadu, putovao čak u Split i Makarsku..., a vrlo brzo glas o njemu dospeo je i do kralja Petra samog, kome je sedeo na kolenu svirajući Kraljevo kolo i „Vranjanku“.

- Žena iz susedne kasapnice dotrčala je u našu radnju i rekla mami: na radiju svakih pet minuta pozivaju da se mali Mirko Šouc javi na Dvor! - priča on danas. - Tri meseca je auto dolazio po mene s večeri da bi me odvozio na pripreme za priredbu koja je održana na Materice 1939. godine. Guvernanta nas je podučavala nemačkim frazama i ponašanju za stolom, a sećam se da mi je neko od dece, pred njenim očima, u sred dvora, iz tanjira drpio dva minjona!

Tokom okupacije Mirkova majka je morala da krije a docnije i da uništi nekoliko kilograma koncertnih programa i darove od kralja, ali baka je uspela da sačuva dva programa sa Kolarca. Da na jednom od njih ne piše da „narodne pesme i igre svira harmonikaška kapela Mirka Šouca“, on nikada ne bi poverovao da je imao nekakav svoj orkestar - jer ga se ne seća!

Tokom euforije pred veliki slet u Pragu, Mirkova mama je otputovala u taj grad ali ne da bi prisustvovala toj priredbi već da bi sinu kupila prvu klavirsku harmoniku, instrument koji ga je proslavio i na našoj džez sceni.

- Steva Markićević je „krivac“ što sam zavoleo džez. Čuo me je u bašti hotela „Central“ i rekao: „Odlično sviraš zabavnu muziku, sjajno hotiraš (obigravaš oko melodije), dođi do mene da slušamo „Glas Amerike“. Stvorili smo nekakav „indijanski trio“ i otišli na audiciju u Radio Beogradu. Žirijem je rukovodila Stana Đurić-Klajn, a mi nismo svirali ni 15 sekundi kada se začulo: „Maaarš! Marš napolje! Napolje!“. Predrag Ivanović Šimpa čekao nas je na ulazu, tj. izlazu sa „utešnim“ rečima: „I nas su isto malopre izbacili!“.

Ali već 1953. sa osnivanjem Udruženja džez muzičara, gde je u žiriju sedeo Vojislav-Bubiša Simić, mladići iz Zemuna predstavljali su otkrovenje. Tu su ih pitali: „Odakle ste vi burazeri, kad tako svirate?“, i dobili odgovor: „Iz Zemuna!“. Trio Steve Markićevića prerastao je u kvintet, a Mirko je počeo da komponuje i džez teme.

Šouc je potpisnik brojnih nezaboravnih šlagera, koje pevačica Katarina Kaćunković planira da snimi u izdanju „Multimedija rekords“, pregršt nagrada donela mu je dečija muzika, kao i filmska, autor je i tri najizvođenija kola: Zemunskog, Alaskog i Gardoškog, a važi i za jednog od najboljih poznavalaca harmonije na ovim prostorima. Poznat je i po tome što je svirao džez i na klavsenu, i jedini - na melodici, a harmonici je ostao veran „zato što je Steva Markićević svirao klavir!“, iako su njegovi uzori mahom džez pijanisti ili duvači.

- Nisam slušao nijednog džez harmonikaša, ni Art Van Dama, srećom, jer je on toliko izvanredan da bih ga, da sam ga ranije čuo, sigurno kopirao i ne bih izgradio svoj stil - otkriva danas Mirko, koji je bio i dugogodišnji dirigent pozorišta na Terazijama, gde sad već dvadesetak godina diriguje i Vesna.

Lakoća sa kojom Mirko menja žanrove i njegova svestranost su fascinantne, a na ćerku je preneo tu veliku ljubopitljivost i radoznalost kao i lakoću sa kojom i ona radi to što radi: temeljno, sa velikom predanošću, pedantno, studiozno ali bez odricanja - kako naglašava.

User-contributed text is available under the Creative Commons By-SA License and may also be available under the GNU FDL.